Papirni Dečak

Nemoj me pitati šta mi je. Eto noćas preskoči, znam da lažeš i to pitanje, nije ti stalo da znaš kako sam i koliki kamen me pritiska. Znam da ti nisam više što sam nekada bio.

Pusti me da povučem dim! Skini tu košulju i zaigraj kapcima kako ti najbolje umeš.

Doduše, nikada nisam ni verovao da umeš nešto drugo da radiš kako treba. Tvoje pucanje nerava mene dovodi do stanja nervoze. Preteruješ. A nisi zaslužila. Odavno sam prestao da pokušavam da ti zapamtim ime.

Pamtiš li ti moje?

A i ja sam se promenio, priznajem. Ne gledam te očima deteta koje tvrdiš da si volela. Umoran sam od laži, tvojih i svojih pa bih da stavim jednu veliku tačku ako tebi nije problem.

Ako jeste, ne moraš mi pomoći, mogu i sam.  Ti samo lezi gola, kupaj se mesečinom i nemoj misliti na mene. Isprazni čin nekada je bio odličan za oslobadjanje viška energije. Ne znam zašto sam želeo da tome dodelim neki smisao. Znam ja, znaju svi šta ti najbolje umeš. Nemoj mene kriviti za to, nisam te ja gurao putem slomljenih ogledala. Svako svoje greške bira i svako za njih mora da ispašta. Ne krivim te pa nemoj ni ti ovu moju usijanu glavu.

Noć je kao stvorena za ples. Popili smo oboje, možda je bolje da ovaj razgovor odleži do svitanja pa hladne glave da kažemo šta nas koči i pritiska. Sindrom gomile, izgleda je svima sada dosadno i svi se voze šinama zaborava pa sam hteo i ja tebe da pošaljem na jedno takvo putovanje. Zaslužila si.

Sklopi oči. Neka te gledaju drugi, moje su oči umorne, ja bih malo da trčim daleko odavde. Ne boj se, jedina si prava i zaslužila si, samo ja više ne sanjam kao ti. Ne kažem da treba sada da plačeš za mnom, ali bar ostani ono djubre koje si od mene napravila i okreni glavu dok budem odlazio. 

Postignuti cilj ne opravdava uvek prvobitni motiv. Zato se valjda čovek oseća loše kada postigne nešto dobro, jedino tako mogu da opravdam one koji su voljeni a tvrde da nisu srećni.

Trabunjam. Bacam misli u zid ali mi se rikošetiraju. I želeo sam te. Kao dete neku novu i sjajnu igračku. Kao životinja otrovni cvet. Briga me je što si mogla da me ubiješ. Bolje da jesi dok si imala priliku. Takvi smo mi. Volimo da glumimo empatiju kada neko pati a kada je srećan ignorišemo.

Sećaš se  onog dana na auto-putu? Baš sam brzo vozio, zar ne? Možda je bolje da sam sleteo negde sa puta i pobio nas sve u autu. Ionako je padala kiša i niko ne zna gde smo bili. Mogli bi da pričaju kako sam poludeo pa vas oteo i vodio u neko zezanje, pa slučajno zbog vode na putu sam izgubio kontrolu... I tako nas više nema. Ali pevali smo onu lepu pesmu (delfinov let, ako se ne sećaš) pa mi je bilo žao da nas prekidam. Čuo sam zanimljivu priču. Hoćeš da je čuješ?

Dešava se na istom putu gde smo mi bili tada. Neki mlad čovek vozio je neki neverovatno brz automobil, baš kao i ja tada. Kažu da su ga u prolazu videli kako plače. Ne znam, čudno mi je da neko odlazi namerno i da pati zbog svoje odluke. Onda odjednom, tamo kod one pumpe gde smo stali kao ekskurzija, vaga je prešla na jednu stranu. Toliko je valjda i on nekoga želeo da je u njemu sve slomila. Povukao je volan naglo u desno. Svi su čuli kako probija zaštitnu ogradu i udara u drvo. Onda se auto naglo prevrnuo jednom, pa još jednom... Daleko od mesta udarca tek se zaustavio na krovu. Na kratko začuli su jauke i potrčali da mu pomognu. Onda se začuo glasan smeh. Iritantno glasan. Verovatno je i u njemu sve puklo napokon. Kiša je počela lagano da pada, baš kao onog dana. Usporili su kada su osetili miris benzina. Začulo se blago pucketanje vatre. Smeh je bio sve glasniji i glasniji. Svi su počeli da se udaljavaju kako se vatra širila. Smeh bi prestajao samo na sekund da se nakašlje i opet bi grohotom nastavljao... Osetio se miris izgorelog mesa a onda odjednom ništa se nije čulo. Odvratni miris izgorele plastike i farbe osvajao je nozdrve okupljenih ljudi. Odjek njegovog smeha se širio poljem, kao da mu je konačno pao kamen sa grudi. Al' sudbina kurva podla, uvek ima neki svoj plan. Čak i to je preživeo. Ipak je morao na kraju da ostane sam.

Ponekad, nasmejem se glasno, toliko glasno da i ja poverujem da sam srećan. Brzo prodje sve to...